Srpska pravoslavna crkva (SPC) i srpski narod obeležavaju danas Vidovdan, verski i nacionalni praznik i 620. godišnjicu sećaja na stradanje srpske vojske koja je 1389. na Kosovu i Metohiji, branila svoje zemlje i hrišćanstva od moćne Otomanske imperije.
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, zamenik patrijrha SPC Pavla, slavi Vidovdan sa vernicima na Kosmetu, a arhijerejsku liturgiju služi u crkvi manastira Gračanica. Atanasije hvostanski, vikarni episkop patrijarha Pavla, služi na Vidovdan arhijerejsku liturgiju i parastos vojnicima i vojskovođama postradalim za veru i otačastvo u crkvi Svetog kneza Lazara na Zvezdari. Parastos za sve postradale na Kosmetu, od Kosovskog boja do danas služi se i u beogradskoj crkvi Svetog Marka. Večernji koncert duhovne muzike biće održan prvi put u kripti Spomen-hrama Svetog Save u Beogradu na mestu buduće crkve Svetog velikomučenika Lazara, a nastupiće Beogradski kamerni hor sa programom srpske i ruske muzike. SPC i pravoslavni vernici u Srbiji na Vidovdan slave ime kneza Lazara Hrebeljanovića (1329-1389) i ostalih svetih velikomučenika, izginulih na Kosovu polju, a u svim pravoslavnim hramovima, na liturgijama se pominje stradanje koje je duboko utisnuto u srpsku istoriju, kulturu, etiku i tradiciju. Sećanje na kosovsku pogibiju obeleženo je crvenim slovom u kalendaru SPC, a za naziv praznika vezuje se staro slovensko božanstvo Svetovid i starozavetni prorok Amos - slava kneza Lazara. Velmoža sa dvora cara Stefana Dušana (1308-1335), knez Lazar nastavio je borbu jednog od najuspešnjihih srpskih srednjovekovnih vladara za jedinstvo srpskog naroda. Za ime srpskog kneza, kosovske junake i Boj na Kosovu, vezane su mnogobrojne legende, a Kosovski ciklus srpske epske poezije je sačuvao od zaborava veliki deo srpske istorije, pre i posle pada Srbije pod vlast Turaka. Prema predanju, uoči Boja na Kosovu, knezu Lazaru se javio anđeo Gospodnji, a njegove reči zabeležio je narodni pesnik: "Kojem ćeš se privoleti carstvu, dal" zemaljskom ili nebeskome?" Narodni pesnik govori o čovekoljubivom i hristoljubivom Lazaru, koji poziva srpske vitezove da se "kao Hristovi ratnici" suprotstave najezdi "Alahovih ratnika" i o poruci koju je ostavio za potomstvo: "Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka". Sveti knez Lazar je zadužio pravoslavnu crkvu boreći se za hrišćanstvo i gradeći crkve i manastire. Njegove zadužbine su manastiri Gornjak i Ravanica, koja je posvećena svetom Vaznesenju Gospodnjem gde danas počivaju njegove svete mošti, tu vraćene 1989. na 600. godišnjicu Kosovske bitke. Srpski narod je prilikom velike seobe pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem (1633-1706) poneo sa sobom u Sent Andreju mošti svog kneza, koje su potom počivale u Budimu, a onda i u Sabornoj crkvi Beogradu. Na srpskim pravoslavnim ikonama sveti velikomučenik Lazar predstavljen je u carskom vizantijskom ornatu, bez krune, sa krstom u desnoj ruci i svojom odsečenom glavom u levoj, kao simbol mučeničke smrti. Vidovdan je i dan žalosti, pa je srpski narod zadržao običaj da se na taj dan ne igra i ne peva, te da se zaustave svi veliki poslovi.
Na ovu temu preporučujem sajt www.vidovdan.org . Preporučujem tekst Miloša Mošorinca koji ću postaviti i ovde.
NAPOMENA:
Svi Vi koji podržavate trenutnu vlast u Srbiji, preporučujem da onemogućite deci (potomcima) da čitaju ovaj tekst jer može negativno uticati na vaš roditeljski autoritet i kredibilitet, te decu (potomke) dovesti u nepriliku da posumnjaju u Vašu iskrenost, dobrenamernost kao i posedovanje opšte moralnih normi.
administrator
Prvi kosovski boj
Dan o Vidovdanu, 28. juni leta gospodnjeg 1389.godine, polje između Laba i Sitnice, polje Kosovo... Knez Lazar Hrebeljanović stao sa svekolikom srpskom vojskom na megdan turskoj sili. On se oprostio od ovozemaljskih vrednosti i opredelio se za nebeske. Znao je on da je poraz neizbežan, ali mu dostojanstvo i čast ne dozvoliše da odstupi.
Da je kome poslušati bilo kako ljuto kneže proklinjaše:
„Ko je Srbin i srpskoga roda,
a ne dođe na boj na Kosovo,
od ruke mu ništa ne rodilo,
ni u polju pšenica bjelica,
ni u brdu vinova lozica,
ne imao roda ni poroda,
rđom kapo dok mu je kolena“
I pet stotina godina robovanja pod Turcima mit o kosovskim junacima prenosio se sa kolena na koleno među Srbima. Prenosi se i danas. Fizički poraz ali duhovna pobeda, poraz na bojnom polju, ali pobeda časti obraza, poraz istorijski ali pobeda nadistorijska, pobeda mučeništva i nebeskog opredeljenje.
Drugi kosovski boj
Počelo je nešto pre 20,00 časova 24.marta 1999.godine, šest vekova posle Prvog. Počeo je Drugi kosovski boj. Na jednoj strani moćni NATO savez koji je imao ogromnu angažovanu avijaciju: samo na „terenu“ je bilo 305 aviona borbene avijacije i 136 aviona za podršku iz 19 najmoćnijih zemalja sveta, 20.000 vojnika alijanse razmeštenih u Makedoniji i 15.000 vojnika razmeštenih u Albaniji. Pored toga u Albaniji je bilo pripremljeno 15.000 pripadnika tzv OVK. Nasuprot toga vojska jedne male i siromašne države koja se nije mogla meriti ni sa jednom većom članicom tog saveza, a kamoli Amerikom. Dakle mnogostruka prednost u avijaciji, novim tehnologijama kojima se danas vodi rat je dovela do nove borbe Davida i Golijata.
Taj „moćni“ NATO je 78 dana hladno zapadnjački, moderno kukavički, tehnološki sa daljine i cinično („milosrdni nađeo“) bombardovao Srbiju, a najviše Kosovo. Za razliku od Turaka ovi nisu hteli da se pojave na Kosovu polju dok sve nije bilo gotovo. Za razliku od Turaka ovi nisu želeli direktan megdan već su daljinski kao u video igricama „pogađali ciljeve“ sa čestom „kolateralnom štetom“. Više od velikih razaranja i žrtvi je boleo taj medijski cinizam „humanih intervencionista“ sa njihovim ganutim licima zabrinutima za mir i stanje albanske manjine u Srbiji. Rezultat je bio zemlja izbombardovana bombama i lažima, razorena materijalno i moralno ponižena. Iako je vojska sačuvala svoju tehniku poniženje je bilo veliko i nastupilo je malodušje. Šteta materijalna se procenjuje na 100 milijardi dok je moralna i duhovna i neprocenjiva.
No i pored svega toga čini se d su zapadni stratezi bili ogorčeni jer se Srbija nije odmah predala, jer nije sasvim kapitulirala. Možda i zato jer nisu uspeli da izdejstvuju da se na celoj teritoriji zemlje mogu kretati vozila NATO-a. Podneta tužba protiv NATO-a zbog antivcivilizacijskog i nelegalnog bombardovanja jedne zemlje je jednostrano i udvorički povučena. No Zapad nije promenio odnos prema Srbiji – i dalje smo na ledu. Nastavlja se proces komadanja ili kako je jedan zapadni političar u neformalnom razgovoru rekao „tranžiranja Srbije“. Danas Srbija ponovo krvari.
Treći kosovski boj
Oktobarska revolucija nam je donela – demokratiju ma šta to značilo i ma kako je shvatili. Ta nova demokratija je imala mnogo aspekata ali je jedan vrlo bitan: Srbija se okrenula prema onima koji su je bombardovali da bi ih nekako umilostivila. Preko noći nam je NATO postao prijatelj, major koji je avionom bombardovao Srbiju, dočekan kao najveći prijatelj na batajničkom aerodromu. Dotični „gospodin“ major je doduše izjavio da to što nam je zajedno sa ostalom „gospodom“ razarao zemlju „nije ništa lično“ i mi ga „prigrlismo na velike, tople Srpske grudi“.
Uđosmo u „partnerstvo za mir“, NATO poklonio našoj vojsci dve kuhinje za kuvanje vojničkog pasulja, nekoliko hiljada inžinjerijskih vreća za zemlju, izvedosmo nekoliko „značajnih“ vežbi po zamisli o „konceptu borbe protiv terorizma“ i svi u vrhu ministarstva Odbrane i vojske Stradije usta ne zatvaraju od sreće što izvedosmo te vežbe. Uspostavili smo partnerske odnose sa „nacionalnom gardom Ohaja“ što nam je poruka kojom se određuje gde nam je mesto u „evroatlantskim strukturama“ čiji smo, da se ne lažemo, postali deo (i bez formalnog članstva u NATO paktu).
A taj isti NATO je „samo malo“ razorio zgradu generalštaba u centru Beograda, maršalat, desetine kasarni, vojna skladišta, delove gradova, naftna i elektro postrojenja, mostove, delove gradova... I tada, posle „pobede demokratije“ došao je početak kraja ove vojske. Dakle nije NATO bombardovanje oslabio i uništilo vojsku (iako je nije ni Milošević nešto čuvao) već je to učinila „NATO DEMOKRATIJA“. Dakle ono što nije uspeo raspad zemlje i propast komunističkog i jugoslovenskog projekta, ono što nisu uspele ratne devedesete i neodgovorni Miloševićev režim je uspela u miru i bez sankcija „nova demokratska vlast“.
Vojska je u prethodnom režimu bila siroče i balast za vlast koja je mislila na svoj opstanak, dok je u novom postala nešto još gore – nešto čega se trebalo ratosiljati što je moguće brže i „bezbolnije“. Tako smo posle Petog oktobra imali više ministara vojnih koji su „refomirsali“ ali bolje reći „rasformirali“ vojsku. Od Borisa Tadića preko Davinića i Stankovića pa do sadašnjeg Šutanovca. Oni je reformišu ali niko ne reče šta će od naše vojske na kraju preživeti i da li će išta ostati. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati oficiri koji su učestvovali u ratu (imaju ratnog iskustva ), a da su još u aktivnoj službi. Sva je prilika da nam predstoji treći kosovski boj. Ko će izaći na megdan – ako bude trebalo? Ko će braniti Srbiju: nevladine orgnizacije, žene u crnom, korumpirani i zadrigli partijaši, tajkuni i kojekakvi hohštapleri. Možda jedino navijači bi bili spremni da se bore, ali je to posao ozbiljniji od navijanja i kavge sa navijačima drugog tima.
Ko je rekao da se neće boriti ni u kom slučaju – pa naši demokratski političari, generali, mediji, intelektualna i medijska elita. Naši generali i ministri vojni su postali pacifisti ko onaj general u Domanovićevoj Stradiji (obavezno štivo), a žene u crnoj su militantne al naravno protiv srpskog nacionalizma i ono malo volje za otporom. Javno se zaklinju da se ni pod kojim uslovima Srbija neće braniti. Dakle mogu albanci da rade šta hoće mi nećemo reagovati: mogu proglasiti nezavisnost al mi nećemo ni obrvu podići, mogu i da traže otcepljenje preševske doline al to od nas neće izmamiti ni oštru notu, mogu da udare na Niš i Pirot al mi nećemo reagovati. Ostaćemo „mirni i dostojanstveni“.
Jer zašto bi se brecali oko tamo nekog Kosova, ili juga srbije kad imamo mnogo značajnije stvari kao što su prijemi po velikim evropskim metropolama, pa potpisivanje kojekavih sporazuma i „započinjanju pregovora o započinjanju...“. Uostalom nama su važniji dobri odnosi sa nam bliskom i milom gardom Ohaja no tamo nekakvo daleko Kosovo.
Nasuprot ovih i ovakvih „demokrata“ (čitaj onih po volji Amerike) imamo i ove naše žalosne patriote koji ni sami ne znaju šta da čine. Koštunica nešto pokušava, mošda čak i preti (ali praznom puškom), najavljuje nekakvu „neutralnost“ Srbije. Kada, pre ili posle „dana D“? A taj dan je jako blizu, bliže nego što mislimo. Slično i Radikali malo se bune ali sve je to nekako samo retorički. I pored toga što SAD otvoreno, bez rezerve, podržavaju secesiju Šiptara i otimanje dela teritorije Srbije, naši generali i ministar odbrane uporno „lobiraju“ za ulazak u NATO.
Sramota je da Rusija i Putin više brane Kosovo od Tadića, Šutanovca, Đelića, Jeremića, Dinkića i ostalih. Predsednik Tadić kaže : „ ... deo zemalja koje su članice SB UN je protiv samostalnosti KiM ...“. Gospodin Tadić treba da kaže da su Rusija, Kina i deo afričkih zemalja – protiv nezavisnosti, a Amerika i većina zemalja EU su – za nezavisnost KiM. Da se konačno kaže šta je šta – Amerika i EU podržavaju nezavisno Kosovo i ucenjuju Srbiju da mora da prizna nezavisnost ako želi nastavak „procesa integracija“ (čak ni članstva u EU).
Osnovna stvar u politici, a to ne mora da nam kaže Šmit, je razlikovati onog ko vam je prijatelj od onog je neprijatelj. Da bi ste imali ikakvu politiku i strategiju i da bi ste opstali na ovoj istorijskoj i geopolitičkoj vetrometini mora se konačno reći ko nam je prijatelj a ko nije. Istina je gorka ali se mora priznati – Amerika je sada neprijatelj srpskih vitalnih interesa. Svako bi normalan želeo da ima Ameriku uz sebe al kako je ona nasuprot nas mi to ne možemo ignorisati i kao noj zabijati glavu u pesak (pa makar pesak bio „demokratski“). Ako ne nekom nezgodno da Zapad nazove neprijateljskim a Rusiju umereno prijateljskom, neka se izrazi ovi rade u skladu sa našim vitalnim interesima, a ovi drugi su protiv njih. Gospodo „demokratska“ recite konačno da Rusi rade u našem interesu, ako vam je „nezgodno“ da ih nazovete prijateljima. Naravno da Rusija i ima neki svoj politički cilj i interes. Ali zar Amerikanci nemaju svoj cilj i interes?
Na kraju moramo se zapitati kojom to vojnom silom ćemo braniti Srbiju ako bude trebalo? Imamo „cela dva“ Mig-a 29 ispravna, uništili smo tenkove T-55, uništićemo preostale T-72, a ostavićemo 212 tenkova T-84, za koje nemamo osposobljene posade, uništili smo ( kada je Tadić bio ministar ) skoro sve PA rakete „S-2M“ i „igle“. No još gore u VS – Vojsci Stradije je nedostatak kadrova jer je vojska kadrovski oslabljena, da ne kažemo desetkovana. Malo je pravih hrabrih i sposobnih oficira koji su se ’99 borili sa NATO-om ostalo u vojsci (nisu ih hteli Amerikanci). Ko će da se bori za zemlju – neiskusni vojnici, oficiri koji znaju engleski ali ne znaju da se bore. Koji oficir i sme da se bori ako vidi kako se Stradija odnosila prema svojim generalima koje je isporučila u Hag. Ko će posle svih reformskih čistki i „evroatlantskog ispiranja mozga“ spreman i sposoban da uzme pušku ili preuzme komandu u slučaju da budemo morali u Treći Kosovski Boj. Dakle da parafraziramo nemačkog filozofa Hajdegera – samo nas neko čudo može spasiti.
Dan o Vidovdanu, 28. juni leta gospodnjeg 1389.godine, polje između Laba i Sitnice, polje Kosovo... Knez Lazar Hrebeljanović stao sa svekolikom srpskom vojskom na megdan turskoj sili. On se oprostio od ovozemaljskih vrednosti i opredelio se za nebeske. Znao je on da je poraz neizbežan, ali mu dostojanstvo i čast ne dozvoliše da odstupi.
Da je kome poslušati bilo kako ljuto kneže proklinjaše:
„Ko je Srbin i srpskoga roda,
a ne dođe na boj na Kosovo,
od ruke mu ništa ne rodilo,
ni u polju pšenica bjelica,
ni u brdu vinova lozica,
ne imao roda ni poroda,
rđom kapo dok mu je kolena“
I pet stotina godina robovanja pod Turcima mit o kosovskim junacima prenosio se sa kolena na koleno među Srbima. Prenosi se i danas. Fizički poraz ali duhovna pobeda, poraz na bojnom polju, ali pobeda časti obraza, poraz istorijski ali pobeda nadistorijska, pobeda mučeništva i nebeskog opredeljenje.
Drugi kosovski boj
Počelo je nešto pre 20,00 časova 24.marta 1999.godine, šest vekova posle Prvog. Počeo je Drugi kosovski boj. Na jednoj strani moćni NATO savez koji je imao ogromnu angažovanu avijaciju: samo na „terenu“ je bilo 305 aviona borbene avijacije i 136 aviona za podršku iz 19 najmoćnijih zemalja sveta, 20.000 vojnika alijanse razmeštenih u Makedoniji i 15.000 vojnika razmeštenih u Albaniji. Pored toga u Albaniji je bilo pripremljeno 15.000 pripadnika tzv OVK. Nasuprot toga vojska jedne male i siromašne države koja se nije mogla meriti ni sa jednom većom članicom tog saveza, a kamoli Amerikom. Dakle mnogostruka prednost u avijaciji, novim tehnologijama kojima se danas vodi rat je dovela do nove borbe Davida i Golijata.
Taj „moćni“ NATO je 78 dana hladno zapadnjački, moderno kukavički, tehnološki sa daljine i cinično („milosrdni nađeo“) bombardovao Srbiju, a najviše Kosovo. Za razliku od Turaka ovi nisu hteli da se pojave na Kosovu polju dok sve nije bilo gotovo. Za razliku od Turaka ovi nisu želeli direktan megdan već su daljinski kao u video igricama „pogađali ciljeve“ sa čestom „kolateralnom štetom“. Više od velikih razaranja i žrtvi je boleo taj medijski cinizam „humanih intervencionista“ sa njihovim ganutim licima zabrinutima za mir i stanje albanske manjine u Srbiji. Rezultat je bio zemlja izbombardovana bombama i lažima, razorena materijalno i moralno ponižena. Iako je vojska sačuvala svoju tehniku poniženje je bilo veliko i nastupilo je malodušje. Šteta materijalna se procenjuje na 100 milijardi dok je moralna i duhovna i neprocenjiva.
No i pored svega toga čini se d su zapadni stratezi bili ogorčeni jer se Srbija nije odmah predala, jer nije sasvim kapitulirala. Možda i zato jer nisu uspeli da izdejstvuju da se na celoj teritoriji zemlje mogu kretati vozila NATO-a. Podneta tužba protiv NATO-a zbog antivcivilizacijskog i nelegalnog bombardovanja jedne zemlje je jednostrano i udvorički povučena. No Zapad nije promenio odnos prema Srbiji – i dalje smo na ledu. Nastavlja se proces komadanja ili kako je jedan zapadni političar u neformalnom razgovoru rekao „tranžiranja Srbije“. Danas Srbija ponovo krvari.
Treći kosovski boj
Oktobarska revolucija nam je donela – demokratiju ma šta to značilo i ma kako je shvatili. Ta nova demokratija je imala mnogo aspekata ali je jedan vrlo bitan: Srbija se okrenula prema onima koji su je bombardovali da bi ih nekako umilostivila. Preko noći nam je NATO postao prijatelj, major koji je avionom bombardovao Srbiju, dočekan kao najveći prijatelj na batajničkom aerodromu. Dotični „gospodin“ major je doduše izjavio da to što nam je zajedno sa ostalom „gospodom“ razarao zemlju „nije ništa lično“ i mi ga „prigrlismo na velike, tople Srpske grudi“.
Uđosmo u „partnerstvo za mir“, NATO poklonio našoj vojsci dve kuhinje za kuvanje vojničkog pasulja, nekoliko hiljada inžinjerijskih vreća za zemlju, izvedosmo nekoliko „značajnih“ vežbi po zamisli o „konceptu borbe protiv terorizma“ i svi u vrhu ministarstva Odbrane i vojske Stradije usta ne zatvaraju od sreće što izvedosmo te vežbe. Uspostavili smo partnerske odnose sa „nacionalnom gardom Ohaja“ što nam je poruka kojom se određuje gde nam je mesto u „evroatlantskim strukturama“ čiji smo, da se ne lažemo, postali deo (i bez formalnog članstva u NATO paktu).
A taj isti NATO je „samo malo“ razorio zgradu generalštaba u centru Beograda, maršalat, desetine kasarni, vojna skladišta, delove gradova, naftna i elektro postrojenja, mostove, delove gradova... I tada, posle „pobede demokratije“ došao je početak kraja ove vojske. Dakle nije NATO bombardovanje oslabio i uništilo vojsku (iako je nije ni Milošević nešto čuvao) već je to učinila „NATO DEMOKRATIJA“. Dakle ono što nije uspeo raspad zemlje i propast komunističkog i jugoslovenskog projekta, ono što nisu uspele ratne devedesete i neodgovorni Miloševićev režim je uspela u miru i bez sankcija „nova demokratska vlast“.
Vojska je u prethodnom režimu bila siroče i balast za vlast koja je mislila na svoj opstanak, dok je u novom postala nešto još gore – nešto čega se trebalo ratosiljati što je moguće brže i „bezbolnije“. Tako smo posle Petog oktobra imali više ministara vojnih koji su „refomirsali“ ali bolje reći „rasformirali“ vojsku. Od Borisa Tadića preko Davinića i Stankovića pa do sadašnjeg Šutanovca. Oni je reformišu ali niko ne reče šta će od naše vojske na kraju preživeti i da li će išta ostati. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati oficiri koji su učestvovali u ratu (imaju ratnog iskustva ), a da su još u aktivnoj službi. Sva je prilika da nam predstoji treći kosovski boj. Ko će izaći na megdan – ako bude trebalo? Ko će braniti Srbiju: nevladine orgnizacije, žene u crnom, korumpirani i zadrigli partijaši, tajkuni i kojekakvi hohštapleri. Možda jedino navijači bi bili spremni da se bore, ali je to posao ozbiljniji od navijanja i kavge sa navijačima drugog tima.
Ko je rekao da se neće boriti ni u kom slučaju – pa naši demokratski političari, generali, mediji, intelektualna i medijska elita. Naši generali i ministri vojni su postali pacifisti ko onaj general u Domanovićevoj Stradiji (obavezno štivo), a žene u crnoj su militantne al naravno protiv srpskog nacionalizma i ono malo volje za otporom. Javno se zaklinju da se ni pod kojim uslovima Srbija neće braniti. Dakle mogu albanci da rade šta hoće mi nećemo reagovati: mogu proglasiti nezavisnost al mi nećemo ni obrvu podići, mogu i da traže otcepljenje preševske doline al to od nas neće izmamiti ni oštru notu, mogu da udare na Niš i Pirot al mi nećemo reagovati. Ostaćemo „mirni i dostojanstveni“.
Jer zašto bi se brecali oko tamo nekog Kosova, ili juga srbije kad imamo mnogo značajnije stvari kao što su prijemi po velikim evropskim metropolama, pa potpisivanje kojekavih sporazuma i „započinjanju pregovora o započinjanju...“. Uostalom nama su važniji dobri odnosi sa nam bliskom i milom gardom Ohaja no tamo nekakvo daleko Kosovo.
Nasuprot ovih i ovakvih „demokrata“ (čitaj onih po volji Amerike) imamo i ove naše žalosne patriote koji ni sami ne znaju šta da čine. Koštunica nešto pokušava, mošda čak i preti (ali praznom puškom), najavljuje nekakvu „neutralnost“ Srbije. Kada, pre ili posle „dana D“? A taj dan je jako blizu, bliže nego što mislimo. Slično i Radikali malo se bune ali sve je to nekako samo retorički. I pored toga što SAD otvoreno, bez rezerve, podržavaju secesiju Šiptara i otimanje dela teritorije Srbije, naši generali i ministar odbrane uporno „lobiraju“ za ulazak u NATO.
Sramota je da Rusija i Putin više brane Kosovo od Tadića, Šutanovca, Đelića, Jeremića, Dinkića i ostalih. Predsednik Tadić kaže : „ ... deo zemalja koje su članice SB UN je protiv samostalnosti KiM ...“. Gospodin Tadić treba da kaže da su Rusija, Kina i deo afričkih zemalja – protiv nezavisnosti, a Amerika i većina zemalja EU su – za nezavisnost KiM. Da se konačno kaže šta je šta – Amerika i EU podržavaju nezavisno Kosovo i ucenjuju Srbiju da mora da prizna nezavisnost ako želi nastavak „procesa integracija“ (čak ni članstva u EU).
Osnovna stvar u politici, a to ne mora da nam kaže Šmit, je razlikovati onog ko vam je prijatelj od onog je neprijatelj. Da bi ste imali ikakvu politiku i strategiju i da bi ste opstali na ovoj istorijskoj i geopolitičkoj vetrometini mora se konačno reći ko nam je prijatelj a ko nije. Istina je gorka ali se mora priznati – Amerika je sada neprijatelj srpskih vitalnih interesa. Svako bi normalan želeo da ima Ameriku uz sebe al kako je ona nasuprot nas mi to ne možemo ignorisati i kao noj zabijati glavu u pesak (pa makar pesak bio „demokratski“). Ako ne nekom nezgodno da Zapad nazove neprijateljskim a Rusiju umereno prijateljskom, neka se izrazi ovi rade u skladu sa našim vitalnim interesima, a ovi drugi su protiv njih. Gospodo „demokratska“ recite konačno da Rusi rade u našem interesu, ako vam je „nezgodno“ da ih nazovete prijateljima. Naravno da Rusija i ima neki svoj politički cilj i interes. Ali zar Amerikanci nemaju svoj cilj i interes?
Na kraju moramo se zapitati kojom to vojnom silom ćemo braniti Srbiju ako bude trebalo? Imamo „cela dva“ Mig-a 29 ispravna, uništili smo tenkove T-55, uništićemo preostale T-72, a ostavićemo 212 tenkova T-84, za koje nemamo osposobljene posade, uništili smo ( kada je Tadić bio ministar ) skoro sve PA rakete „S-2M“ i „igle“. No još gore u VS – Vojsci Stradije je nedostatak kadrova jer je vojska kadrovski oslabljena, da ne kažemo desetkovana. Malo je pravih hrabrih i sposobnih oficira koji su se ’99 borili sa NATO-om ostalo u vojsci (nisu ih hteli Amerikanci). Ko će da se bori za zemlju – neiskusni vojnici, oficiri koji znaju engleski ali ne znaju da se bore. Koji oficir i sme da se bori ako vidi kako se Stradija odnosila prema svojim generalima koje je isporučila u Hag. Ko će posle svih reformskih čistki i „evroatlantskog ispiranja mozga“ spreman i sposoban da uzme pušku ili preuzme komandu u slučaju da budemo morali u Treći Kosovski Boj. Dakle da parafraziramo nemačkog filozofa Hajdegera – samo nas neko čudo može spasiti.
