Većina država koje su učestvovale u raspravi o legalnosti jednostrane deklaracije o nezavisnosti Kosova pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu ocenila je da je ta deklaracija u skladu sa međunarodnim pravom.
Tokom rasprave koja je trajala od 1. decembra, 14 država je, uz vlasti u Prištini, podržalo kao legalnu tu deklaraciju, usvojenu u februaru prošle godine, dok je 12 zemalja, pored Srbije, tvrdilo da je deklaracijom prekršeno međunarodno pravo.
Međunarodni sud pravde će, na osnovu argumenata država, doneti savetodavno mišljenje koje nije obavezujuće. Za donošenje savetodavnog mišljenja ne postoje rokovi, a u praksi odlučivanje sudija, predvođenih predsednikom suda Hisaši Ovadom iz Japana, traje mesecima.
Legalnost jednostrane deklaracije o nezavisnosti Kosova, pored vlasti u Prištini, podržalo je 14 država - Albanija, Nemačka, Saudijska Arabija, Austrija, Bugarska, Hrvatska, Danska, SAD, Finska, Francuska, Jordan, Norveška, Holandija i Velika Britanija. Dvanaest država - Argentina, Azarbejdžan, Belorusija, Bolivija, Brazil, Kina, Kipar, Španija, Rusija, Rumunija, Venecuela i Vijetnam - ocenilo je, uz Srbiju, da jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova predstavlja kršenje međunarodnog prava.
Pravni zastupnici Burundija nisu se izričito izjasnili o tome da li je deklaracija u skladu s međunarodnim pravom. Oni su sud pozvali da utvrdi da pravo na samoopredeljenje imaju samo kolonije, ali da to ne utiče na "državni status Kosova". Zemlje koje su podržale deklaraciju kao legalnu tvrdile su da međunarodno pravo i rezolucija 1244 Saveta bezbednosti izričito ne zabranjuje secesiju, a da princip zaštite teritorijalnog integriteta važi za odnose među državama, a ne i za odnose entiteta unutar države.
Pravo naroda Kosova na samoopredeljenje i otcepljenje od Srbije, zasnovano je, po većini država, na činjenici - utvrđenoj u dokumentima UN i presudama Haškog tribunala - da su vlasti u Beogradu godinama sistematskom represijom, koja je kulminirala kampanjom proterivanja 1999, Albancima uskraćivale ljudska i građanska prava, kao i pravo na "unutrašnje samoopredeljenje" kroz široku samoupravu.
Nezavisnost Kosova bila je posledica, a ne uzrok, neuspeha pregovaračkog procesa za utvrđivanje budućeg statusa pokrajine i "jedino održivo rešenje", zajednički je stav država koje su podržale kosovsku deklaraciju.
Zemlje koje su ocenile da je ta deklaracija nelegalna bile su jednoglasne da je njome prekršen princip zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta koji je "kamen temeljac" međunarodnog pravnog poretka.
Rezolucijom 1244 garantovana je celovitost SRJ, odnosno Srbije, i propisano da budući status Kosova mora biti određen sporazumom Beograda i Prištine uz odobrenje Saveta bezbednosti UN, naglasile su te države. Njihov stav je bio i da se - budući da Savet bezbednosti UN nije utvrdio da su pregovori okončani, niti je Kosovo proglasio nezavisnom državom - mora smatrati da je politički proces za utvrđivanje statusa još u toku, a da je jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova protipravna.
Narod Kosova, kao nacionalna manjina, po tim državama, ne uživa pravo na samoopredeljenje i secesiju, zato što, po međunarodnim zakonima, to pravo mogu da ostvare samo kolonije i okupirane teritorije. Teška kršenja ljudskih i građanskih prava Albanaca tokom devedesetih - koja nijedna država, uključujući i Srbiju, nije negirala - ne mogu poslužiti kao temelj i opravdanje za pravo na secesiju 2008, kada je Srbija nudila Albancima "unutrašnje samoopredeljenje" i samoupravu kroz najviši stepen autonomije.
Rasprava o legalnosti jednostrane deklaracije o nezavisnosti Kosova bila je presedan u 60 godina postojanja Međunarodnog suda pravde po velikom broju zemalja koje su učestvovale - pisana mišljenja sudu je dostavilo 36 država - i činjenici da su nastupile sve stalne članice Saveta bezbednosti UN, uključujući prvi put i Kinu.
Predstavnici Srbije posebno su se osvrnuli na nastup hrvatskih predstavnika što je ocenjeno mešanje u unutrašnje stvari Srbije. Sličan odnos bio je i prema nastupu Bugarske.
Međunarodni sud pravde će, na osnovu argumenata država, doneti savetodavno mišljenje koje nije obavezujuće. Za donošenje savetodavnog mišljenja ne postoje rokovi, a u praksi odlučivanje sudija, predvođenih predsednikom suda Hisaši Ovadom iz Japana, traje mesecima.
Legalnost jednostrane deklaracije o nezavisnosti Kosova, pored vlasti u Prištini, podržalo je 14 država - Albanija, Nemačka, Saudijska Arabija, Austrija, Bugarska, Hrvatska, Danska, SAD, Finska, Francuska, Jordan, Norveška, Holandija i Velika Britanija. Dvanaest država - Argentina, Azarbejdžan, Belorusija, Bolivija, Brazil, Kina, Kipar, Španija, Rusija, Rumunija, Venecuela i Vijetnam - ocenilo je, uz Srbiju, da jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova predstavlja kršenje međunarodnog prava.
Pravni zastupnici Burundija nisu se izričito izjasnili o tome da li je deklaracija u skladu s međunarodnim pravom. Oni su sud pozvali da utvrdi da pravo na samoopredeljenje imaju samo kolonije, ali da to ne utiče na "državni status Kosova". Zemlje koje su podržale deklaraciju kao legalnu tvrdile su da međunarodno pravo i rezolucija 1244 Saveta bezbednosti izričito ne zabranjuje secesiju, a da princip zaštite teritorijalnog integriteta važi za odnose među državama, a ne i za odnose entiteta unutar države.
Pravo naroda Kosova na samoopredeljenje i otcepljenje od Srbije, zasnovano je, po većini država, na činjenici - utvrđenoj u dokumentima UN i presudama Haškog tribunala - da su vlasti u Beogradu godinama sistematskom represijom, koja je kulminirala kampanjom proterivanja 1999, Albancima uskraćivale ljudska i građanska prava, kao i pravo na "unutrašnje samoopredeljenje" kroz široku samoupravu.
Nezavisnost Kosova bila je posledica, a ne uzrok, neuspeha pregovaračkog procesa za utvrđivanje budućeg statusa pokrajine i "jedino održivo rešenje", zajednički je stav država koje su podržale kosovsku deklaraciju.
Zemlje koje su ocenile da je ta deklaracija nelegalna bile su jednoglasne da je njome prekršen princip zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta koji je "kamen temeljac" međunarodnog pravnog poretka.
Rezolucijom 1244 garantovana je celovitost SRJ, odnosno Srbije, i propisano da budući status Kosova mora biti određen sporazumom Beograda i Prištine uz odobrenje Saveta bezbednosti UN, naglasile su te države. Njihov stav je bio i da se - budući da Savet bezbednosti UN nije utvrdio da su pregovori okončani, niti je Kosovo proglasio nezavisnom državom - mora smatrati da je politički proces za utvrđivanje statusa još u toku, a da je jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova protipravna.
Narod Kosova, kao nacionalna manjina, po tim državama, ne uživa pravo na samoopredeljenje i secesiju, zato što, po međunarodnim zakonima, to pravo mogu da ostvare samo kolonije i okupirane teritorije. Teška kršenja ljudskih i građanskih prava Albanaca tokom devedesetih - koja nijedna država, uključujući i Srbiju, nije negirala - ne mogu poslužiti kao temelj i opravdanje za pravo na secesiju 2008, kada je Srbija nudila Albancima "unutrašnje samoopredeljenje" i samoupravu kroz najviši stepen autonomije.
Rasprava o legalnosti jednostrane deklaracije o nezavisnosti Kosova bila je presedan u 60 godina postojanja Međunarodnog suda pravde po velikom broju zemalja koje su učestvovale - pisana mišljenja sudu je dostavilo 36 država - i činjenici da su nastupile sve stalne članice Saveta bezbednosti UN, uključujući prvi put i Kinu.
Predstavnici Srbije posebno su se osvrnuli na nastup hrvatskih predstavnika što je ocenjeno mešanje u unutrašnje stvari Srbije. Sličan odnos bio je i prema nastupu Bugarske.
